April 2016.

Odlučio sam se vratiti u Banja Luku.

Kuća je kuća, mani se Novog Sada i pali nazad.

Neka glupava nostalgija je odradila svoje.

Ne čeka me posao kući, ali biće valjda nešto, mama mi je ionako govorila da sam baš pametan.

Početak jula 2016.

Sjedim na jutarnjoj kavi, koja može trajati čitav dan, jer eto, nema se obaveza.

Zvoni telefon.

Sa druge strane je neki Tomislav, radi za Posao.ba i našao je moj CV u bazi, a eto, taman nekom klijentu treba poslati 10 kandidata, pa će i mene.

Poslodavac? Banka!

Čuj banka, pa ja sam psiholog, kakva crna banka, šta ću ja tamo?

Zovem starce, da im javim da ću u banku na intervju.

Šta ćeš u banci?

Evo, ne znam ni ja, al svakako idem na intervju.

Mama me podsjeća da izvadim minđušu, bankari to ne nose.

Polovina jula 2016.

20 stepenica je do prvog sprata.

Na prvom spratu je intervju.

Brojim jednu po jednu, svaka kao Kilimandžaro.

Došao sam 20 minuta ranije u banku.

Sjeli me na neke fotelje, da sačekam, kad sam već toliko poranio.

Preko puta mene lik u odjelu, isto čeka.

Ja u hlačama i košulji koju nisam ni upakovao.

Lik ima ozbiljan sat, ja svoj zaboravio u frci jutros dok sam se spremao.

Njegove cipele uglancane, ne da se gledati u njih od sjaja.

Ja u nekim cipelama koje su sa mnom na jedno tri svadbe bile, inače se ne nose.

Vidi mu tek kakav kaiš ima.

NEMAM KAIŠ!

Neću dobiti posao. Ajd što na bankara ne ličim, nego ni kaiš nemam.

Brojite li vi stepenice?

Ipak, mene prvog uvode na intervju.

Frka je, al se ne dam, mislim da mi dobro ide, ali nikako provaliti da li mi priča prolazi ili ne.

A samo mi onaj baksuz u odijelu po mislima, šta li će on tek odgovoriti na sva ova pitanja.

Još me i uvo svrbi k’o da sam šugav, jer sam minđušu izvadio na parkingu iza banke.

Garant su vidjeli da nemam kaiš.

Završava se intervju, sve se čini ok.

Da pošaljem sljedećeg kandidata? Kojeg kandidata? To je neki klijent koji čeka potpuno random sastanak u banci.

E moj ušminkani druže, da ti znaš šta sam ja sve o tebi pomislio u zadnjih sat vremena, a ti ni kriv ni dužan.

Kraj jula 2016.

Ja, bankar!

U petak mi je javljeno da počinjem kao mlađi specijalista za trening i razvoj, šta god da je to.

Subotu i nedelju smo proveli kupujući hlače, košulje i cipele.

400 maraka sam u minusu a ni počeo nisam.

U Azel France prodavnici mi sliku ljube, kupio sam čitavu jednu policu.

Ajde, bar ću ličiti na bankara.

Na Youtube sam naučio kako vezati kravatu na dvostruki Windsor čvor.

Mindušu ne vraćam.

Jul 2018.

20 stepenica je do prvog sprata.

Idem na izlazni intervju kod direktora.

Dao sam otkaz u banci nakon tačno dvije godine.

Sjedim na foteljama.

Imam i cipele, i kaiš, i sat.

I knedlu u grlu.

Nakon dvije godine, vrijeme je za ići dalje.

Decembar 2021.

20 stepenica je do prvog sprata.

Onih mojih 20 stepenica.

Moj prvi radni dan u banci.

Drugi put.

Ista banka.

Samo sad nisam ni gost, niti mi je frka.

A i obukao sam se kako treba.

Nakon tri i po godine sam se vratio, sve mi potaman.

Kući sam.

Mart 2024.

Pišem ovo dok me čeka kandidat za posao na onim istim foteljama.

Baš ću pitati da li je prebrojao koliko stepenica ima do prvog sprata.

Kaiš i sat ću mu pozajmiti ako mu je baš frka…